Ne znam kako ste mi, al sigurnom ste dobro, jer nema više ni svinjske kuge, a i na poskupiti benzin smo se navikli. Jedino se moj kamerad Mata ne može naviknit na svoju Rezu. Dok se svit veselio po poklada i svatova, moj kamerad Mata muku muči. Pitam ga njeki dan, neblakamu Mata, šta je sad opet, kote nasekiro? E moj Iva, ni mi lako, ne znam kako dalje, ne znam šta ću sa nim svojim vragom, a tako je to i sa političarima. Imam doma borbeno stanje, a znaš kako je kad moraš spavat s okupatorom. Bilo kako bilo, nisam ja njemu virovo, moro sam ja nazvat Rezu da vidim šta će ona kazat iz prve ruke. Kazuje ona meni, ta Iva znaš ti mog Matu, morala sam najt zamjenu za njega u njekim poslovima. Ja pomislio kako Mata ne čisti štale kako treba, ne vodi računa o marvi itd. Kad no brusa baća, Reza je mislila na neke druge poslove, ne koji se rade u šlafcimeru. Kruvati masnog, zbiljam Mati ni lako. Mešćim se Reza ugledala na ve naše javne osobe. Ne smim više o ženama svitu moj, mogo bi nagraisat, zato bolje da začepim labrte da ne dobiem kakom ciglom po glavuši, a da ne divanim šta me čeka kad dođem doma. Uz to još i prazan šlajbok, a to je vrime kad žene pošandrcaje. Kaže Mata, u pravu si Iva, a još i veljača prošla, a one i dalje cirkusiraju. Bilo bi lipo da je veljača cile godine, moždak bi bilo i đece više. Uvik po naši labrta. Nek malo udare po drmatorima, ako smiju. Fala Bogu da je va naša Šokadija bogata zdogodovštinama i zamudrakama pa sami sebe tentamo, a baš me zanima čeg su se oni odrekli u korizmi? A mi gologuzija, šta ćemo mi? Mi ćemo se držat kršćanski običaja i poštivat korizmu. To nam ni teško, treniramo to tokom cile godine. Eto i ja sam napravio veliku žrtvu, je, je, dobro ste čuli, odreko sam se plačanja struje, pa kakogod bude, žrtva je to. Javite mi kako je stanje kod vas, jel se meso osušilo u pušnica, jer svitu moj, vodite računa o tom, jer eto Uskrsa za malo više od misec dana, nekate sve doktorima podilit..