Svima onima koji njeguju baštinu, a posebice lokalne govor, pridružuje se i valpovačka Osnovna škola Matije Petra Katančića. Ona će na Lidranu sudjelovati u pojedinačnom dramskom izrazu s monologom "Kroz penđer", koji je na zavičajnom govoru napisala profesorica hrvatskoga jezika Sanja Slivar, a izvodi ga članica Dramske skupine, učenica 8. razreda, Bruna Mihalj. Zavičajni govor nerijetko se gubi i u svakidašnjoj komunikaciji, no Bruna je djevojčica kojoj je slavonski izričaj zanimljiv i blizak jer je velik dio djetinjstva provela kod bake u Ivanovcima.

- "Kroz penđer" je tekst koji naglašava generacijski jaz mlade i stare generacije, generacije društvenih mreža i generacije koja je sve novosti u selu doznavala gledajući kroz prozor ili pak skrivajući se iza "firange". Pisan je na lokalnom ladimirevačkom govoru - saznajemo od profesorice Slivar, govoru njezina djetinjstva, a inspiriran je likovima naših znatiželjnih baka koje su uvijek bile izvor informacija, a mnoge su to i danas.

- Prisjećajući se svoga djetinjstva u Ladimirevcima, uvijek sam rado slušala mudrosti naših baka, njihove zgode i nezgode iz davnih vremena, a sve začinjeno lokalnim izrazima i neobičnim naglascima, tako da mi često iz sjećanja isplivaju crtice koje želim zapisati i istrgnuti iz zaborava - kaže profesorica Slivar.

Kako i mi želimo sačuvati riječi i izraze koje su mnogi zaboravili, objavljujemo tekst "Kroz penđer" prof. Sanje Slivar u cijelosti. U mnogima će probuditi uspomene, a druge će moguće i iznenaditi, ali atmosfera šokačkog sokaka zasigurno će svakoga zabaviti.

“Pripovedaju mi oti mladi kako glede u toga fesboka i svašt tam viđeju. Jena kupila nove cipele pa metila sliku, ona druga prodaje novoga šosa što joj mali ispo jer ga je kupila a da ni ni bila u dućanu. Onaj ope gledeo nekakog filma pa oće da i drugi toga filma viđeju, a ona nekakaka lucprda vežba jenu nogu gori pa drugu nogu gori pa jena ruka ulevo, a druga udesno. Bolje da j' ašova uvatila – pa da viđeš vežbe! Bolela bi te sutradan svaka koščica i u rukama i u nogama! Ona ope nekaka kuvarica recepta za kolače divani, a ono ni brašna ni šećera ni jaja ni metila! A ni pregaču! O, svetu – pa koj to vidijo!

       Kaže moja druga Marača: Moraš bit moderna pa sve što radiš metit na toga fesboka da svi viđeju jer ako ni na fesboku – ni se ni dogodilo! A i da budem, kaže, u toku šta drugi radiju. Eee, moja Maračo, imam ja svoga penđera, pa kad stanem iza firange – sve ja viđem i sve ja znam! Ni men' doraso nikaki fesbok, a ni onaj…, kako ga zoveju... - instagrom. Viđem ja i ono što ne b' trebala, a i ono što se ne sme vit…

Eno, Faboš dotero iz Nemačke novo auto, velik, bože'm'prosti, ko avijon! Kočoperi se ko puran na toj ćupriji i sam ga glanca. Skupio se celi komšiluk, okacaju i zogleđeju to čudo i furtom ispitivu: te kolik ima konja, te kolik je star, kolik je prešo, kolik je košto… i tako celi dan! E, moj Faboš – pa zar ne znaš kaki je red!? Platit aldomaša, počastit te komšije, pa i one kojima ni baš drago što Faboš ima najlepšeg auta u selu.

Viđem ja i debelog Mateka, našeg mesara, kad ide doma iz mesnice pa nosa pune vreće što ni prodo, a ni sam žlondri. I onda se čudiju što njegova Ruža nikad ni kupila ni jenu kilu mesa. I tiraca Jošku kad ide doma iz birtije pa ni baš siguran da l' je pošo il' je došo, a ni na koju ćupriju bi parkiro svojega bicikla. A Pereta kad ide doma iz bircuza – tolik je uranio da i petele probudi. Peva onu svoju o tri livade i da nigdi lada nema, a njegova livada zarasla, pa više ni ni livada neg šikara! E, moj Pereto, rakija ti pamet popila! Mika, ope, svaki dan na pecanje ide pa tera tog svog bicikla s udicama i kantama punim durbahera i molji boga da ga niko ne pita ku' će. A deca ko deca, jedva čeku da Mika iz ćoška izajde pa trčiju za njim i viču: Mika, ku' ćeš?! A on pozeleneo od besa sebi mrnguje: Kruva ti masnog, sad više nikud!

Viđem ja i kad snaša Jela iz frizeraja ide s onim tornjem na glavi – miriši celi sokak od njene glave – umal da nisam ki'nila tam iza firange! A Nenu, ope, prije čuješ neg viđeš. Ide iz Oseka pa čim je snišla s avtobusa već lupka s onim svojim peticama po tom našem flosteru ko da konji paradiru. Floster grbav, a ona nabada i sve gledim – sad će upast, sad će upast – a ono ništ'!

Najviše voljim kad strina Manda i snaša Jula staneju pod penđer s jutrom kad po kruv idu, pa čujem sve novosti iz sela: i ko s kim i kada i di! Šapćeju one kobajagi, al' istu pripovetku izdivanit će još petnest puta do dućana i još toliko do doma.

Eno Marete s traktorem. Bi' će da po ženu ide. Ona na njivi od ranoga jutra. A već je i gra skuvala, i veša oprala i obesila, i dvora pomela, i marvu naranila. Njiov dvor ko u apateki – sređeno i pospremljeno. Vredna žena! Nema kod nje ni sveca ni petka ni nedelje. Samo radi pa radi ko da neće sutra svanet. Kad ona to sve stigne sporadit – ne b' znala!

Eto, svetu, bijo b’ red da se i ja ustranim s tog mog fesboka i podgrejem paprikaša od jučer! Aj zbogom! … I nemojte štagod zamerit!”