Razmišljam lipi moji kolkom sam vam put piso o žetvi? Ovogodišnja će nam bit zlatna vridna, jer situacija u svitu nije kako treba. Brez plina, benzina i njekako ćemo prigrmit, al kad su ambari prazni ondak ni dobro. Puno puta sam spominjo kako ćemo se vrnit na staro, zgleda da sam bio u pravu. Bilo je vrimena kad smo rasipali, kad smo svo žito prodavali, a sad mislim da su došla vrimena kad ćemo svako zrno uskupit. Žetva je vrime kad seljak ubire plodove svog mukotrpnog rada. Velik je to poso, bijo i osto. Njekad je bilo veselije u žetvi, al sigurnom ni bilo lako. Bardam ja ta vrimena, tamo njegdi kad sam imo sedam godina, a to je svitu bilo još u prošlom viku. Bilo je teško, naporno i nise baš nješta imalo, al svit je bijo zadovoljniji. A kad se vako veliki poso uradi ondak su ljudi bili veseli i zadovoljiti, ma ni niko mario što je grlo puno prašine, i tu je bilo lika, a on se zvo rakija, ispereš i to je to. Ma nije niko mario za umor, e zato je tu bila šokačka pisma kojom si se, što bi danas kazali, relaksiro. A kako neš bit umoran kad se moraš dić u tri ujtru, pa pripremaj i pleti uzice, preži konje, natovari mobu i kreni prema njivi dok zvizdan ne ugrije. Nije sve uvik bilo glatko. Još ako se niste Bogi molili ondak zna ošinit kiša, jedan dan, dva dana i tako čitavu nedilju. Znalo se onda i grišit, jer to je bijo novi poso, umor i nedaj Bože da sve ođe u propast. Potljam kiše raširuj devetake nek se suše, da nebi proklijali i daj ondak opet slaži nanovo u kršće. A svit kaže da potljam kiše dolazi sunce, pa opet zovi mobu, još jedan trošak, kad zagrije sunce, kupi mobu, pa ajd‘ uvozi. Kog ćeš danas skupit? Danas zoveš komšije na jelo pa neće da dođu, a di na kaki poso. Ujtru zorom, dok je ladovine, pa sve do mraka se tovarilo vozove, slagale kamare, al opet njekako je išlo kako sam kazo u veselju, bilo je brundanja, al tako je bilo. Danas samo brundamo i pakostimo jedni drugima. Ne valja nam poso svitu moj. Bojim se da nam se ne obije o glavu, ko puno put do sad.