Poklade su, milo janje moje, barem da su u godini troje. Lipi je to pokladarac koji se njekad pivo i još uvik se piva u našoj Slavoniji. Danas se lipi moji ritko ko sprema u poklada, puno ih se sprema da napusti lipu našu. Vo vrime poklada bi trebalo bit vrime veselja prije negoli dođe korizma, a mi još muku mučimo s koronom. Moramo se malo opušćat, moramo malo zaboravit na ve naše svakodnevne brige. Ja sam se uvik sprimljo u njeku životinju, kaže mi moja bolja pola da se ne moram ni sprimljat. Njekad se svit sprimljo i odo po kuća, bilo je divana, a na divanima i divojaka. Danas su nam kapije zaklenite, po tri čukova u avliji, na kapiji tabla “Pazi, opasan čuko, ujeda sad pa oma”, sad ti dođi njekome na vratanca. Mislim da ne moramo bit taki rad nog komada kobasice koja će se poitkat il rad litre rakije koja će se popit. Znam da ni u tom problem, problem je u nama. Niko nikog ne treba, a to ni lipo. U poklade su išli veliki i mali, stari i mladi, a i ondak je svit živio skromno, al i poštenije, sve što su imali, dilili su, a danas? Njekad su se divojke, ne malo slobodnije, spremljale u šumare, a ondak su znale baju uvatit ispod kaiša, poklade su upravo prilika za to. To joj je bila prilika “podvadit gnizdo željenog baje u uvjerit se kaka je tica u gnizdu”. Podvađaju nas i danas, samo ne u gnizdu već po šlajboku. Al nisu momci ondak bili naivni, znali su oni čije bi rukice mogle bit koje su ga vizitirale, pa su tu skupinu pratili do kuće kako bi znali o kojoj divojci se radi. Bogemi je morala i ona na pregled kod mame, pogotovom obraza da se vidi jel ju kaki baja ujeo. Sve se smilo u to vrime, davalo se mašti na volju, bilo je važno bit zapazit, smišan, a ostat nepripoznat i niko se nije jedio. Danas moraš pazit štaš kazat, kaki ćeš bećarac zapivat, jer oma te tuže za duševne boli. Kažu, danas je demokracija, mož šta oš. Brusa baća, upravo rad ni koji se ne maskiraju sve se prominilo. Vizavid naše lipe Šokadije, moramo očuvat naše običaje.