Lipi moji, eto i veljače! E što volim vaj misec, a osim mene vole ga i mačke. Neću divanit o mačkama, već kazat dvi-tri o pokladama, našem Šokačkom silu koje će za koji dan otpočet u Županji, al i o drugim tarabanima za vrime poklada. Brzo će i korizma, neblak joj, ta već smo godinu dana u korizmi, a kolkom se čini bit ćemo još njeko vrime. Vrime je poklada, oma iza Marina, vrime kad postajemo sve i svašta, i lipi i ružni, kako ko. Ja razmišljam da budem medo, kaže mi bolja pola na to, a ne moraš ništ glumit, samo stani prid ogledalo i vidit ćeš grizlija. A što mi voli kazat, a šta ću, iz ve kože se ne može. Ne znam kolko vam je do smija i ludiranja, al mislim da moramo tilu dat oduška, inače će psihijatrije ubrzo zaminit Covid bolnice. Ima nas koji ne možemo poludit, jer taki smo od rođenja. Smišljo sam kako otračit ve poklade onako po starovirski, al izgleda da će i va godina bit tuč. Nado sam se veselju, al ništa od toga. U vrime poklada Slavoniji su mnogi dolazili u goste, jer nigdi se ne mož naitkat i napit ko ovdi i to džaba. Mi Slavonci imamo jako veliki smisao za biznis, prvo goste naranimo i napojimo, ondak čekamo oćel njeko nješta kupit. Šta će kupovat kad mi to podilimo. Al neka nas, nikad škrti bili nismo. Sve to Bogo vidi i pamti, a valdak pamti? To ćemo vidit kad dođemo na njegov sud. Al još nije vrime za tako šta. Ne znam kako se Zagorci ne boje tog suda, jer oni kad treba šta podilit oma dobiju njeku drhtavicu, doduše oni kažu da je i Bogo Zagorac, tako da ništ od njiovog suda, svud imaje veze, pa i gore. Ostavimo nji, vrnimo se još malo pokladama. Kažu da možemo tračit, al virtualno, e sad mi ni jasno kako izgleda opit se virtualno? Lako bi mi s Bogom, teško nama s našim Stožerom, nedaje nam ni u birtiju pojt, a doma ne može bit više od pet. Pa kako sad, kad samo tamburaša bude pet. Nema druge, tamburaše u jednu sobu, a mi ostali u drugu, pa eto, virtualno ćemo i zapivat. Sve vas lipo pozdravlja vaš bać Iva iz Županje!