Dok prži vo lito gospodnje razmišljam u svojoj tintari, imal kaki problem u našoj državi, a da nije strefio Slavoniju? Svi se zaklinjemo u slavu i lipotu Slavonije, a kad šta treba napravit za nju, ništa od toga. Jedan moj kamerad napiso: Slavonija, sine dragi, vječna je ko pjesme poj, nema nigdi takog roda na zemlji Rvatskoj! Zašto to spominjem? Zato jer njeki u Slavoniji dižu glavuše koje je ne poznaju, ni njenu slavu, ni njen inat, jedino znaju da je bogata. Do Slavonije im je stalo najmanje. Dušu bi grišio kad bi kazo da nema drmatora koji se iz petni žila trude da Slavonija ima misto koje zasližuje. Izgleda da su jači ni kojima nije stalo. Srećom pa su Šokci vridan svit, čestit, inatljiv i vole svoje njive, šume i sve što diči našu lipoticu. Nikad Šokac nije bio rob, sluga, a to što volimo tamburu, kulin, rakiju lipicance i lipu snašu njekom ne štima. Jedino ćemo robovat Slavoniji. Na žalost, izgleda da ćemo robovat u tuđim zemljama. Zato svi koji mogu nješta napravit da se situacija popravi nek se late posla, jer će imat sa mnom posla. Kad se dovatim čule, bit će ih širom. Ne zanima Šokca mercedes i limuzine, nit raskošan život u njekoj od EU metropola, nas zanima život od ada. Nama ne treba puno, uzorana brazda i puna pušnica da nas rani, a i digod kaki šljivik, eto, nek se nađe kad se ožedni. Zar je to puno? Kad Slavonac ima, ondak imaje svi. Tako je barem njekad bilo, a danas bogemi naopako. Sitio sam se jedne lipe pisme: Ne daj Slavonijo da ti zatru ime! Taj ko je piso ovu pismu, a napisana je davni dana, kodak je zno šta će nas strefit. Pa svitu moj, nije li grijota da pored vakog bogastva imamo siromaha? Grijota je, nego šta. Osim vog ekonomskog problema, tare nas i naj demografski, kojeg spominjem često. Pa zar kraj vako lipi snaša nema đece. Zato lipe moje Slavonke i Slavonci, uzinat svima, upnite te se da nas više ima! Nadam se da će me njeko i poslušat, pa se i latit posla. Sve vas lipo pozdravlja vaš bać Iva iz Županje!