Faljen Bog lipi moji, ta eto, ne mogu vas ni pozdravit ko čojek, a već me napadaju. Nadam se da ste mi živi i zdravi, nimi se niko javio da je ocapiknio i nadam se da uspijete nać ladovine pod vim zvizdanom. Ništa u voj lipoj našoj nije kako treba, pa ni vrime, tek je početak miseca lipnja, a mi se cvarimo na voj sunari. Kad je zima ondak minusi, a kad zvizdan pricvrlji, mož jajca peč na voj mojoj čeli. Čitam vi dana naš cajtung kako nas doktori upozoravaje šta treba itkat po žegi, a šta ne. Kaže mi moja bolja pola da je vrime da kaliram koju kilu, eto dajem obećanje da ću smršavit barem koju deku i da moram trenirat.

Sretnem njeki dan jednog drmatora, pitam ga šta njemu paše? E moj Iva, paše mi dobra plača, pojt na veliku baru, obnovit štednju staru. Ja mislio on će kazat da cine budu ko i prije, kad no brusa, baš ga briga za cine. Ma imaje oni pravo, eto baš njeki dan sam se požalio kameradu Mati kako ne mogu najt mobu za kopanje kukuruza. Pa šta si napravio, pita on mene? Šta sam mogo napravit, uzeo motiku u šake, pozvo mobu, ajd reko moždak koji drmator i pristane dojt. Vraga, još malo su me spakovali u Vrapče, kodak sam, ne daj Bože malo skrenio u auzvinkl. Kad sam kazo da ih zovem da mi pomognu kopat kukuruze oma su me poslali u materinu. Fala njima što su se oni sitili moje mame, a šta sam mogo drugo i očekivat. Ni koji su naučili radit ti i rade, a ni koji nisu i neće, jer da jesu nebi se bavili politikom. Zato ću i ja u politiku, ko šiša motiku. Od motike imaš grbava leđa, a od politike štogod oš. Tako je uvik bilo, a kodak vidim da će tako i ostat. Koštom sam kazo, a boljem da sam šutio, jer još malo su od mene napravili psihijatrijski slučaj. Ako nisam, mogo bi postat kad sve vidim i čujem. Najbolje je držat se nog: Kako ćemo, lako ćemo.

Sve vas lipo pozdravlja vaš bać Iva iz Županje!