Vrativši se u Moskvu, otkrio sam jedan od svojih skrivenih talenata. Nije baš za pohvalu, ali što se može. Naime, opet sam uspio pronaći hotel u „pola ničega“, Bogu iza nogu što bi se reklo. Opet je to bila kombinacija čimbenika jer sam želio imati sve na dlanu. Da mi je blizu Lužnjiki, da mi je blizu Aeroekspres vlak koji vozi u moskovske zračne luke...

Hotel je sasvim u redu, dokopao sam se konačno odličnog kreveta, no oko njega od izvanpansionskih sadržaja nema baš ništa. No zato su oni pansionski ponudili više nego što sam se nadao. Prvo, naravno, naletiš na Japance. Ti su ljudi doista izgubljeni u svojoj jurnjavi. Ponekad imam osjećaj kako bi bez vodiča ostali zauvijek izgubljeni u prostranstvima Rusije. Ne znaju oni „kud gone“. Međutim, navečer sam ipak dobio nešto mnogo bolje i aktualnije – Engleze. Njih je sad u Moskvi i više nego Japanaca, što vjerujte nije nimalo lako. Tako sam u hotelskom baru naletio na jednu skupinu koja se „osvježavala i zagrijavala" za utakmicu. Pristojni su to dečki bili pa nije bio problem ući u konverzaciju s njima. Naravno, razgovor je bio uglavnom usmjeren na večerašnji polufinalni okršaj. I ne, nisu bili nimalo bahati. „It will be a cracking match“, tumačio mi je Steve. Složio sam se, ali nisam mogao ne pitati zbog čega Hrvatsku toliko podcjenjuju na Otoku. Odgovor je bio očekivan: „Ma, pusti novinare, oni samo prodaju priče.“ Rekao sam im kako sam i ja "media", pa sam dobio zanimljiv odgovor „Ma nemoj, ne bi se na prvu reklo.“ Eto ga na, klasični otočki sarkazam, a upravo sam zaključio kako nisu bahati. Dobro, to je valjda bila šala. Atmosfera se zagrijala kada sam im rekao kako mi je Liverpool najdraži engleski klub. „Ooo, mate you must be desperate“ (prijatelju, ti mora da si očajan), podbadali su me, ali kad sam im rekao kako mi je vrlo simpatičan Torquay, koji trenutačno igra u nekoj petoj ligi, nastala je euforija: „Ma daj, gdje si njih našao, mi smo iz Exetera“ (taj je grad udaljen 40-ak kilometara od Torquaya na jugozapadu Engleske, nap. a.). I onda je išla runda za sve. Idila je trajala sve dok se u cijelu priču nije uključio – Rus. Pijan, naravno. "England my friend", vikao je. "Nismo svi, ja sam Hrvat", pohvalio sam se, a nije mi to trebalo. „Horvatija, down“, poručio mi je s prstom prema dolje. I zvao rundu, samo Englezima, bez mene. To mora da je posljedica one Vukojevićeve i Vidine „zabave“ na netu. Od tog trenutka sve mi je nekako izgledalo neprirodno. Englezi i Rus u savezništvu, Englezi trijezni i pristojni. Što mogu drugo reći nego pivo spaja ljude čak i ako među njima postoje velike razlike. Ubrzo sam napustio to društvo jer nisam mogao slušati ta "balavljenja" o razbijanju Hrvatske. Nisu Englezi to pričali, već taj Rus. Eh, kad bi večeras naši dečki svima začepili gubice. Ne ovom kvartetu iz Exetera, oni su čisto u redu, već svima koji su skloni otvorenom podcjenjivanju naše reprezentacije. Zato - idemo večeras, Hrvatska!