Ne znam kako ste mi vi, al sigurnom ste beričetno, jer eto fala Bogi malo nam je i kiše poslo. Kazo sam ja vama, ne treba nama puno, a znaje to i naši drmatori, pa su nam se sad počeli umiljavat, a to umiljavanje bi nas moglo koštat. Sad mi spade na pamet dok vo pišem, reko možda bi vu svoju kolumnu trebo pisat i na čirilici da se njeki nebi uvridili. Nego, ajmo mi o svojim problemima i zamudrakama, nek svako svoju brigu brine, sigurnom se slažete samnom. Dok se svit veseli po kirbaja i svatova, moj kamerad Stipa muku muči. Pitam ga njeki dan, neblakamu Stipa, šta je sad opet, kote nasekiro ? E moj Iva, ni mi lako, ne znam kako dalje, ne znam šta ću sa svojim kućnim buđetom, stalno je nješta truljav. Imam doma ratno stanje, a znaš kako je kad žena nema no što joj treba. Znam Stipa, ako nema kod kuće to što joj treba, nek nađe u selu. De Iva ne sračkaj, nije no šta ti misliš. To su koje kake pomade, veli, oću da budem lipa. Stalno piva nu pismu “Vidla sam šta gospoje rade, pa oću i ja da imam pomade”. Dabogda ju vrag odnio, ona bi pomade, a ja ni za duvan nemam. Bilo kako bilo nisam ja njemu virovo, dok to zlo ni i mene zadesilo, uvik sam mislio da Stipa pričeruje, al kad sam ositio na svojoj koži, oma me u trbuvu zaokružio. Moro sam nazvat veterinara da vidim šta će on kazat za ve moje trbušne smetnje. I znatel šta mi je kazo, kazo je da za vakog konja koštom sam ja nema lika. Popravit ćemo se mi, ako nikako drugačije, barem u zadnji kraj. E sad mi ćemo se već nekako popravit, al ko će popravit vu našu ekonomiju da poćme malo napredovat. Kako napredovat kad svi iđemo u Bosnu kupovat, kodak u voj našoj državi nema papira za guicu otrisat, pa ondak koje kakog mirisavog safuna, a kad bolje i razmislim drugo ništa i ne kupujemo, jer nemamo para.

Nego dragi moji ođe ja za svaki slučaj digod kaku kokoš upleskat da bude i malo supe, barem od nogica.

Sve Vas lipo pozdravlja Vaš bać Iva iz Županje!